Пролог

ПОСЛЕДЊИ ДАНИ, БЕЗ ОДБРАНЕ
Пад фаустовске Европе

„Нова година ће, разуме се, стићи и онима који је не буду чекали. Међутим, сва чар и јесте у чекању, а не у Новој години. Лепо је чекати нешто за шта сте сигурни да ће доћи. Чекали смо у животу разне ствари, то сви знамо, а увек су нам и сигурно долазиле само нове године.”
Тако је честитке зачињавао Душан Радовић. Знао је он да нам с хладном неминовношћу стиже још понешто, али нећемо сад о томе. Није тренутак.
Пуштамо последњи број у 2018. Око нас је попаљено много разнобојних светиљки, које су у заседи чекале од септембра, но тиме се не може прикрити да се у нама гасе неке важне светлости. Пуне су нам продавнице, али се празнина шири у купцима. С неверицом гледамо извештаје о тучи око јефтиних пилића у новоотвореној самопослузи, о повређенима у јуришу током првог сата зимске распродаје у једном београдском тржном центру, о продаји места у ноћном реду пред продавницом мобилних телефона на Теразијама. Личи ли ово на пројекат срозавања народа у марву, на хистеричну Гранд Фарму, на провалију пуну светиљки? Три у један?
У 2018. обележили смо стогодишњицу победе у Великом рату. После начина на који је то организовала Француска, 11. новембра, по српском правопису и етици париз се пише малим словом. Још мањим него лондон или берлин. Узалуд радници београдске „Градске чистоће” дежурају крај оног старог и обесмишљеног Споменика захвалности Француској на Калемегдану. Да, фаустовска Европа распада се пред нашим очима. Ђаво увек дође по своје и прекривач са слике Доријана Греја ишчезне. Ако икад подигнемо споменик Европи, на њему би требало да пише: „Поштујемо је колико је она поштовала нас.”
Да ми ипак наздравимо, Нова година је?